Кривица и покајање у поезији Ђорђа Сладоја All rights reserved srp Нови Сад : Orpheus ; Плужине : Центар за културу У свакој песничкој збирци Ђорђа Сладоја – постоји – незанемарљив број песама у чијем се семантичком језгру налази осећање, властитите или туђе, појединачне или колективне, кривице. Међутим, оно што не само да буди пажњу, већ и изазива чуђење, јесте чињеница да у слици света коју конституише Сладојево укупно лирско дело, кривицом није обележен само лирски глас, национална заједница или, најшире, људски род, већ и готово сви елементи који сачињавају опевани свет, па и они код којих је постојање кривице сасвим неочекивано, чак и незамисливо, као што су, рецимо, биље, воће, роса, детињство, свеци и Бог. Тако, у раној збирци Велики посш можемо прочитати песме „Покуда младости", „Поређење којег се све више стидим", „Суочење с пређим", у којима се садашњем нараштају, након аксиолошког самеравања са очевима, знаним прецима, али и претпостављеним потомцима, приписује читав каталог кривица: мањак јунаштва, омрзла љубав, безнађе, изневерена нада 100 прошлих поколења, и понајвише, Heаутентичан живот недостојан приче, усменог преношења и трајања; затим, песме „Изгнаник" или „Шта си тражио у планини", у којима се песнички субјект, због кривице коју ишчитавамо имплицитно, налази у драматичној и ужасавајућој медијалној позицији — између овостраног света који га одбацује и вишег света који га не прихвата; ту је и низ прекорних песама – „Покуда биљу", „Покуда изобиљу", „Покуда детињству"; а нарочито ваља нагласити и песме „Прекор Св. Николају Чудотворцу" и „Зимске радости" где се у првој кућни заштитник укорева због немоћи и изостанка милости, а у другој приказује Свевишњи осрамоћен својим делом. Силазак у самоћу str. 100-110 Каровић, Немања info:eu-repo/semantics/other application/pdf 9664597 bytes https://phaidrabg.bg.ac.rs/o:34005 ISBN: 978-86-7954-151-2 2016