o:23314 Языковая картина мира в прозе Владимира Казакова: докторская дисертация The linguistic picture of the world in the prose of Vladimir Kazakov : doctoral dissertation Језичка слика света у прози Владимира Казакова ru Настоящая работа посвящена исследованию прозаических текстов Владимира Казакова, написанных в период с 1965 по 1988 гг. в лучших традициях авангарда. Предельно гибридная проза данного автора рассматривается сквозь призму трех главных категорий человеческого познания – времени, пространства, языка – которые он в своем творчестве стремится преодолеть. Уникальный словесный мир Казакова, парящий «на грани», или говоря терминами постмодернистской поэтики – казаковский хаосмос, воспринимается как продукт автодиалога, ведущегося автором в целях самопознания, то есть повторного воссоединения с миром. Чувство абсурда, вызванное невозможностью узнать себя, понять собственное существование, находит отражение в ряде тем, а также мотивов, строящих зыбкую, неуловимую, сугубо имманентную реальность. Среди ключевых обнаруживаются темы отчуждения, одиночества, отчаяния, отражения, исчезновения, вечности, призрачности, памяти, смерти, страха, а также мотивы окна, зеркала, часов, реки, моста, мгновений, фонарей, дали, света и т.д. Немаловажными предстают и различные литературные приемы: диалогизация, антропоморфизация, театрализация, карнавализация, драматизация, автобиографизм, документализм, лексический повтор и др. Работа в итоге выявляет, что процесс самопознания воспринимается Казаковым, как попытка возврата в лоно мира через освобождение от уз рационального мировосприятия. Данный опыт освобождения подразумевает выход за пределы сознания по ту сторону, в широкое неизведанное пространство хаоса, скрывающее потенциал к сотворению новых миров. Единственным средством такого прорыва, как бунта против абсурдного человеческого существования, Казакову видится язык, поскольку лишь в языке человек-мир находит себе место. Именно поэтому, для понимания поэтики данного автора стержневым является рассматривание многоуровневого языкового эксперимента, ломающего и отрицающего привычные представления, но заодно создающего новую, языковую картину мира условностей, и тем самым преподносящего спасение. Овај рад је посвећен проучавању прозних текстова Владимира Казакова аписаних од 1965. до 1988. године у најбољим традицијама авангарде. Крајње хибридна проза овог аутора посматра се кроз призму трију основних категорија људске спознаје – времена, простора и језика – које аутор својим стваралаштвом тежи да превазиђе. Јединствени словесни свет Казакова, што лебди „на граници“, или, говорећи речником постмодернистичке поетике – казаковски хаосмос, поима се као продукт аутодијалога, који аутор води у циљу самоспознаје, односно поновног сједињавања са светом. Осећање апсурда, изазвано немогућношћу препознавања себе самога, разумевања сопственог постојања, налази одјек у низу тема и мотива, који граде непостојану, неухватљиву, крајње иманентну реалност. Међу кључним су тема отуђености, усамљености, очаја, одраза, ишчезавања, вечности, привидности, сећања, смрти, страха, као и мотиви прозора, огледала, сати/сатова, реке, моста, тренутка, фењера, даљине, светлости итд. Од нарочитог значаја су и различити књижевни поступци: дијалогизација, антропоморфизација, театрализација, карневализација, драматизација, аутобиографизам, документализам, лексичка понављања и др. Рад у коначници показује да Казаков процес самоспознаје разумева као покушај повратка у наручје света кроз ослобађање од спрега рационалног поимања. Ово искуство ослобађања подразумева излазак с ону страну свести, изван њених граница, у широки неистражени простор хаоса, који скрива потенцијал за стварање нових светова. Такав продор, схваћен као бунт против апсурда људског постојања, према Казакову може бити начињен једино језиком, будући да само у језику човек-свет налази своје место. Управо је због тога за разумевање ауторове поетике кључно разматрање вишестраног језичког експеримента, који слама и одбацује устаљене представе, али уједно ствара нову, језичку слику света условности, и самим тим нуди спасење. This paper is devoted to the study of Vladimir Kazakov’s prose texts, written between 1965 and 1988, in the best traditions of the avant-garde. Ultimately hybrid prose of this author is viewed through the prism of three human cognition’s main categories, that are time, space and language – which he seeks to overcome in his work. Kazakov’s unique verbal world, hovering “on the edge”, or in terms of postmodern poetics – chaosmos of the Kazakov, is perceived as a product of auto-dialogue conducted by the author for the purpose of self-knowledge, that is, re-unification with the world. The sense of absurdity, caused by the inability to recognize oneself, to understand one’s own existence, is reflected in a number of themes, as well as motifs that build an impermanent, elusive, purely immanent reality. Among the key themes are detected the following: alienation, loneliness, despair, reflection, disappearance, eternity, unreality, memory, death, fear, as well as the motifs of a window, mirror, clock, river, bridge, moments, lights, distance, light, etc. Various literary techniques also appear important: dialogization, anthropomorphization, theatricalization, carnivalization, dramatization, autobiographism, documentalism, lexical repetition, etc. The paper eventually reveals that the process of self-knowledge is perceived by Kazakov as an attempt to return to the womb of the world through liberation from the bonds of a rational perception of the world. This experience of liberation implies going beyond consciousness to the other side, into a wide unknown space of chaos, that hides the potential for the creation of new worlds. Kazakov sees language as the only means of such a breakthrough, as the revolt against the absurdity of human existence, because only in language does man-world find its place. That is why, the core for the understanding of the poetics of this author is the examination of a multi-level language experiment, breaking and denying the usual ideas, but at the same time creating a new, linguistic picture of the world of conventions, and thereby presenting salvation. Key words: V.V. Kazakov, absurd, prose, self-knowledge, avant-garde, language experiment, dialogue, chaos. Литературоведение - Русская литература / Наука о књижевности - Руска књижевност / Literature study - Russian literature Datum odbrane: 24.09.2020. В.В. Казаков, абсурд, проза, самопознание, авангард, языковой эксперимент,диалог, хаосмос. В.В. Казаков, апсурд, проза, самоспознаја, авангарда, језички експеримент,дијалог, хаосмос. yes 32505097 91552101 7960 91552100 32505097 2021-03-01T11:43:32.053Z 45 no 46 mentor Vasilisa, 1991-, 55979017 Šljivar 2020 63 mentor Kornelija, 1964-, 12658023 Ičin 2020 211 листа 1617298 http://phaidrabg.bg.ac.rs/o:23314 no yes 1 2021-03-01T11:43:32.320Z 70 11 1066537 1066583 В.В. Казаков, абсурд, проза, самопознание, авангард, языковой эксперимент,диалог, хаосмос. В.В. Казаков, апсурд, проза, самоспознаја, авангарда, језички експеримент,дијалог, хаосмос. 821.161.1.09-3 Kazakov V.V."1962/1988"(043.3) 1738 11A14 2020